.. o politici .. nismo davno ..

Nemoć nemoćnog Borisa Tadića da preseče ovu Srpsku Agoniju - jer je Agonija jedina slika Današnje Srbije – sve je strašnija kad od njega čujemo da nema nikakve šanse da Vlada Srbije padne, ma šta da se desi, čak i da se Rezolucija donese, jer je njegova Demokratska stranka toliko vezana za onu finansijsku vlast u krvnim tokovima novca, da je prosto nemoguće da se, odjednom, hiljade ljudi liši predivnog i sexxy prihoda. Šta tek reći o budalastim izjavama mafijaškog G17+ ministra Mlađana Dinkića koji se odjednom, sad, posle pet godina, setio da Koštunica "neće evropske integracije" a sa istim je Koštunicom rušio sve liberalne predloge i Vladu Zorana Živkovića – lansirajući sebe kao ultimativnog srpskog lopužu spremnog da za učešće u vlasti proda svaki sledeći lopovluk; kad danas čovek sluša ovog debila koji se, kao, sad, zalaže za EU, slobodne investicije i ljudska prava, onda je to isti feeling koji bi imao 1947. kad bi ti o Slobodama govorio Himmler!

Dinkić nije samo kriminalac: on je default primer bolesne transvezije – spreman da u svakom času bude bilo šta, samo da su tu neke velike pare, da li skijaški centri, pare Srbije u ruskim bankama, slučaj Nacionalne štedionice ili otimanje Telekoma; u poređenju sa njim, Bogoljub Karić je nevinašce i sasvim pošteni biznismen!

A Rezolucija?

Sve će to, prijatelji, Boris Tadić pozlatiti!

003: OTVORENO I ZATVORENO PISMO BORISU TADIĆU: DA LI SI TI, ČOVEČE, NORMALAN? Jutros, petog dana trećeg meseca 2008, u poštanskom sandučiću zateknem pismo Demokratske stranke adresovano na moje ime; gledam – jeste Petar Luković, jeste adresa tačna, ugledam i šifru: B_SU18, vidim da mi cirkularnom izjavom piše Boris Tadić, potvrđeno fotokopiranim potpisom. Otvorim pismo i odmah sednem na stepenik od uzbuđenja jer Moron već u prvoj rečenici piše:

"Želim da vam se zahvalim što ste doprineli da zajedno ostvarimo veliku pobedu." Na čemu li mi se zahvaljuje kad pouzdano znam (objavio javno u nekoliko stotina navrata) da ni mrtav ne bih glasao za Njega; jebe se Tadiću što nije dobio moj glas nego mi on piše: "Ovo nisu bili obični izbori, birali smo više od predsednika." Stanem od zbunjenosti: šta je to "više od predsednika"? Nadpredsednik? Nadčovek? Obrazovac? Živeo sam u szivi-uverenju da se 03/02 bira Predsednik Srbije, ali mi Tadić poručuje da smo birali više od predsednika – birali smo budućnost zemlje.

Ne znam kako da mu objasnim da na izborima ništa nisam birao: ni predsednika, ni nadpredsednika, ni budućnost zemlje, savršeno me je zaboleo polni organ pred dilemom da glasam za Tadića ili Nikolića, već sam nešto kurčevito nacrtao i nešto na polumađarskom napisao including puszi, poništio glasački listić, otkud nesretniku Tadiću ideja da mi poručuje "jedan veliki rezultat je postignut, ali pred nama je još mnogo izazova". Pa, šta, ako je pred nama mnogo izazova, treba li zbog tih izazova da se zabrinem ili da se obradujem, ne jebe me Tadić nego mi pismom poručuje da nije daleko 11.05. kad će se na pokrajinskim i lokalnim izborima potvrditi "čvrsta opredeljenost" za naše najvažnije ciljeve.

Taj isti Tadić koji se seksualno a obrazovski nacionalno predao Koštunici, legao na krevet, raširio noge pevušeći pesmu grupe Squeeze "Take Me, I'm Yours", poručuje mi na kraju pisma: "Siguran sam da ćemo vrlo brzo osvojiti Evropu zajedno!" Kako ćemo da osvojimo Evropu: vojno, biološkim otrovima, agresijom na susedne i nesusedne zemlje, Evrovizijom, tenisom, nije precizirao Tadić čija se politika prepoznaje po činjenici da se meni, članu Političkog Saveta LDP, šalje zahvalnica Demokratske stranke!

Zahtevam, gospodine Tadiću, da mi više ne šaljete pisma zahvalnosti: nikad nisam glasao za vas niti mi to pada na pamet u budućnosti; manite me se pisama; ukinite šifru koja je lažna – probajte da razumete poruku: nisam član DS, neću biti član DS, ne glasam za vas i zabole me kurac za vas. I nemojte mi, još jednom vas upozoravam, više slati vaša usrana slatkorečiva pisma: probajte, za promenu, da nešto suvislo uradite u vašem mandatu! Recimo, da kažete da je Sombor u Evropi i da svaka pekara ima pravo na hleb. Sve pod uslovom da razumete o čemu govorim, o čemu duboko i s pravom sumnjam!

majkumu, nemam pojma ko je taj, al mi ne izgleda loše.

Jel će moći i za njega da se glasa nekad?

:-)

Pera Lukovic
Pretpostavljao sam da ce ti se dopasti.
A i Alimu.

Tako je pisao i o Milosevicu, kada je ovaj bio na vlasti. Prelistaj arhiv "Vremena". Potrazicu neki njegov tekst iz tih dana.
"Vreme" sam citao zbog njega i Cerovica.

Imas ovde vise njegovih tekstova, koje objavljuje u feralu. Hrvatima objasnjava politicku situaciju u Srbiji.

http://www.pescanik.net/index.php?p=385

Izvrsne karikature takodje mozes naci na istoj stranici:

http://www.pescanik.net/index.php?p=462

Predrag Koraksic je takodje nekada radio za "Vreme".


Ince sto se tice glasanja, mozes uskoro, vec u maju, kako izgleda.
Pera je, kako kaze u tekstu gore, clan politickog saveta LDP-a.

Dok ne nadjem stare tekstove, evo deo njegovog teksta o fudbalu



Jedna od reklamnih krilatica («Cela nacija – reprezentacija») koju su nogometaši nepostojeće SCG sa sobom poneli na Svetsko prvenstvo, prošlog se petka, nakon spektakularnog debakla u obliku nacionalnog poniženja (0:6 protiv Argentine), prirodno pretvorila u političku definiciju današnje, na svim frontovima poražene Srbije; pojednostavljeno do one mere da to može razumeti svaki hrvatski navijač – ovo nije bila samo nezapamćena fudbalska jebačina, već slika nacionalnog kolektiva bolesno uverenog da mu na svetu nema ravnog po hrabrosti i pravdoljubivosti, što uvek rezultira ili bombardovanjem, ili odlaskom Crne Gore, ili nezavisnošću Kosova, ili sa šest golova u mreži!

Mesecima maženi i tetošeni u pravovernoj atmosferi rodoljublja – nogometaši SCG mentalnom su aklamacijom prihvaćeni kao srpski politički osvetnici koji će na terenu, ratom, povratiti ono što im je u miru oduzeto: za fokusiranje nacionalne svesti korišćena su moderna crkvena iskustva – fudbaleri su obavezno postili, kolektivno se molili, krstili se nakon svakog dodira s loptom, ljubili stative, celivali mrežu i korner zastavicu, a poseban značaj uoči Zadatka u Nemačkoj imao je dirljiv susret sa predsednikom Vlade, dr Vojislavom Koštunicom, poznatim sportskim radnikom koji već godinama, bez većih uspeha, pokušava da otkrije razliku između odbojke i košarke.

Tragično sportsko iskustvo: da je dr Kalašnjikov prošle godine u zvaničnu posetu primio nesrećne košarkaše SCG glede još nesrećnijeg Europskog prvenstva u basketu – kad smo ispali još u kvalifikacijama, nije bila dovoljna (kosmička) opomena nogometašima da po svaku cenu izbegnu metiljavog Vojislava koji večito izgleda kao sportski invalid, naročito kad pokuša da se horogom nasmeje. Odlazak nogometne SCG reprezentacije na prijem kod Koštunice – kojom mu je prilikom uručen dres: samo zamislite Vojislava u njemu! – bila je tačka totalnog sumraka nakon koje nema povratka: već tad je bilo jasno da smo pojedinačno i kolektivno najebali, jer sve ono što dr Kalašnjikov podrži, bili to košarkaši, fudbaleri, jedinstvena SCG, Kosovo u okviru Srbije, evropske integracije...ide u kurac rezultatom 0:6.

neću da glasam za LDP.

Jebga, kad su turili onog mafioza Čedu na čelo.


Ajd da je Korać, to mi je bivši profa, pa nekako, al za čedu - jok.

morala sam da ti editujem ono *urac, jer mi ide na kurac

Ovde mozes da ga vidis (iz tog vremena)

http://uk.youtube.com/watch?v=nQcEDrMoYoo

ma ne mogu da ga vidim, otvara se sto godina, povezana sam na 24.6 kbps

Ovde ima fotografija.
A i tekst nije los. Nema zajebancije, ozbiljno prica.

http://www.bhdani.com/arhiva/210/t21005.shtml

šta mi znači fotografija?

ajd da vidim

ahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahahaha


Pa ja znam čoveka.

Pila kafu s njim

al nisam zapamtila kako se zove, znala samo da je "neki novinar"

evo, pročitala sam;


dobro, sad znam još jednog za koga NEĆU glasati (prestao da mi se sviđa, onako je malo, kako da kažem - uvlakač)

Ti si blesava



Jedan od retkih ljudi koji se ne moze kupiti.
Sacuvao je zivu glavu samo zato sto su mislili da je lud.

Evo jos nesto od njega

Baš kao što se izgubljenom, histerično žednom nesrećniku usred pustinje priviđaju oaze, izvori mineralne vode i gole kaluđerice u bazenu, tako mi se prošlog tjedna iz pravoslavne vaseljene javilo – valjda sam izgubio imunitet na Koštunicu – da je opštedržavni sukob sa finskim nesrećnikom Martijem Ahtisarijem, UN izaslanikom u pregovorima o izvesnoj nezavisnosti Kosova, dementna propagandna fora bez fazona, sklepana da nas zabavi 48 sati, taman dok ne počne Guča i dok se Predsednik Vlade s trubom u ruci ne baci na vruće pečenje s panja. Bezbrižno uveren da masovno ludilo u Srba opet nije dobilo razmere kolektivne poremećenosti – gotovo da sam mogao da se zakunem u prosperitet sopstvenog nježnika da navodna, istrgnuta iz konteksta, pogrešno protumačena, loše prevedena ili već fašistička, rasistička, srbomrzačka, kako ko voli, Ahtisarijeva izjava da su „Srbi, kao narod, krivi“ izazvati reakcije koje se mogu porediti s domaćinskim pripremama za Prvi srpski ustanak.

Ne samo da se protiv Ahtisarija digla državna kuka i koštunjava motika, već se danima potpuno nevini srpski narod zgražava nad teoretskom mogućnošću da, recimo, bude bar malkice kriv što je svega 13 godina strpljivo tetošio Slobodana Miloševića, većinski oduševljen njegovim ratnim avanturama. Isti onaj narod koji je cvećem celivao tenkove on the road to Vukovar i koji se godinama pravio blesav kad je Sarajevo gađano s brda („Ko li to puca u Sarajevu?“) i koji je Srebrenicu doživeo kao muslimansku propagandu („Prikazuju nam ove snimke u vreme godišnjih odmora, taman smo krenuli u Grčku“) i koji je mesecima uoči bombardovanja 1999. uživao nad „oštrom policijskom akcijom“ na Kosovu, isti onaj narod koji je 24. aprila 1998., na tadašnjem Referendumu glede pomenutog Kosova sa 99,9% glasova podržao Slobodana Miloševića da ne prihvatimo nikakve inostrane posmatrače jer je „Kosovo srpsko i ostaće srpsko“, što je dr Koštunica pre par meseci od reči do slova ponovio – taj narod koji je kupio milion primeraka Miloševićeve knjige „Godine raspleta“, devet miliona kalendara s njegovim likom i dva miliona postera koji su visili po svim spavaćim sobama (pa se danas pitamo što nam je natalitet nizak; probajte da jebete uz Miloševićev pogled!), danas tvrdi da pojma nije imao, da je on žrtva, da nije kriv i da će neko Ahtisariju jebati finsku majku.


Dada Vujasinovic nije bila te srece.
Evo jedno njeno pismo napisano jednoj Sanji:

25. XI 1992

"..Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze... Ali, eho tog rata, za koje nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš ("Srbija nije u ratu"), čujemo sve bliže. Nad Beogradom svakodnevno lete helikopteri i svi znamo da im je destinacija VMA, da neko u tom trenutku možda ispušta dušu kao žrtva bezumlja, ili da će, ako bude imao sreće, sutra sa Banjice krenuti sa štakama u svet. I da sve češće gledamo uživo Lazinu priču o tome "kao će sve to narod pozlatiti".

Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo - e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju.

I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš - kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš da si kao potpuno zdrav - dogodiće ti se da izdahneš u mukama.

Ja sam išla da vidim kako taj rat izgleda uživo i prvo sam mislila da su to obične čarke, kaubojština, u kojoj će glavni akteri, kad se snimanje završi otresti prašinu sa sebe i ustati, jer to je ubijanje samo filmsko. I verovala sam da će se dogoditi čudo, da će neko odjednom reći - dosta je bilo, samo smo se šalili. Ali to šala bila nije. Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako. I mislila sam - nema goreg rata od onog u Hrvatskoj, pa se zapucalo i u Sarajevu. Otišla sam i tamo pa sam onda shvatila da onda više nemam snage. Da neću da pišem o tome kako se ruši grad i kako se ubijaju deca. Jer, Hrvatska je sanatorijum u odnosu na Bosnu.

Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu."

Jos jedan Dadin tekst

(Da nema takvih tekstova, pomislio bi covek da i nije moglo biti drugacije, da je sve sto se desavalo bilo normalno.
Zato volim Spilbergovu Sindlerovu listu.
Tih nekoliko svetlih primera prikazuju sva ona zverstva u pravom svetlu, jer im ne dozvoljava da se sakriju.
Ne moze se reci:Pa bio je rat, moralo je tako.
Nije moralo.)

1993

"Nedavno su novine objavile interesantno saopštenje ministarstva za zaštitu životne sredine. Ministarstvo upozorava da se mora striktno poštovati lovostaj na puževe i žabe. Puževi se mogu loviti od tada do tada, a žabe u nešto kraćem periodu. Ko to ne bude poštovao, kaže se u saopštenju, može da ode u zatvor. Sve ovo iz razloga što u "Srbiji postoji veliki broj retkih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta" koje treba štititi.

Blago puževima i žabama. O njima ima ko da brine. Za početak predlažem da se ovakva briga za opstanak puževa i žaba makar terminiloški primenjuje i na ljude, da se umesto primirja ubuduće objavljuju lovostaji. Nemam ništa protiv puževa, a pogotovo protiv žaba, ali ako je neko stvarno ugrožen onda smo to mi, ljudi, svejeno da li je reč o vrsti lovac ili saučesnik.

Odavno mi već početkom svakog meseca poštar ispostavlja račun za prijateljstva i kontakte sa bliskim ljudima rasutim po belom svetu. Odavno već treniram da, umesto negdašnjih beskrajnih ćaskanja uz kafu, kada telefon zazvoni u gluvo doba noći uz prepoznatljiv prekookeanski šum, skoncentrisano, bez zastajkivanja i zamuckivanja, u slušalicu izdeklamujem sve novosti. Ranije je bilo mnogo teže. Dok se u ovom gradu još živelo, a ne imitrao život, njihovu nostalgiju sam lečila izmišljenim pričama. Sad pričam samo istinite priče. Kako izgleda vraćati se sa posla preko “Gazele”, na primer. Šarmirati prodavce da unovče ček. Stopirati kao nekad kad ti pri povratku iz grada pobegne poslednji autobus. Živeti bez Jezde i Dafine. S druge strane žice, normalno, suze. I kroz suze Crnjanski: "Ti međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, / sa Avalom plavom, u daljini, kao breg, / Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu / i topiš, k'o Sunce, i led suza, i lanjski sneg. / U Tebi nema besmisla, ni smrti…"

Oni koji su otišli, odneli su sa sobom takav Beograd. Mi koji smo ostali nemamo prava na suze. Te bi suze bile krokodilske. Srođeni, navikunuti već na izobličeno lice ovog grada, pristajemo da nas guraju u pretrpane autobuse, ucenjuju hlebom, puštaju nam grejanje kad smo dobri, a i tad ne previše – da se ne razmazimo, organizuju nam čak i štrajkove, jer im već neprijatno od tolike trpeljivosti, teraju nas bivše knjigovođe i proneveritelji da pobožno stojimo u redovima, pri čemu im imamo biti zahvalni što smo još živi.

Gledala sam ljude u Sarajevu, na početku rata, kako strpljivo stoje u redovima za hleb. Činili su to kao da su se rodili u redu za hleb. Nisu se bunili, valjda zato što su znali da ima i gore. Nisu dugo čekali. Sada ih gledam kako pretrčavaju ulice, zaboravljajući da su ikada hodali. Znaju da i od toga ima gore. A ako ih to snađe biće im svejedno i za hleb i za trčanje. To što se zove smrt postalo je poslednji, donji prag izdržljivosti. Naravoučenije – nije smak sveta kad Jezda zbriše, a Dafina počne da priprema odstupnicu. Ko se liši dostojanstva postaje kišna glista koja puzi i jedini smisao života mu se svede na to kako da eskivira dan koji će ga lišiti života. Bednog, ali jedinog što mu preostaje.

Prestala sam da idem na ratište onda kada su na front nahrupili oni koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi. Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje pale i gradovi koje zatiru, postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam. Prošlo je neko vreme, dovoljno da počnu da se uobličavaju konture novih ofanziva. Počele su već da se obeležavaju godišnjice pojedinih bitaka i pobeda, upotpunjene, normalno, romansiranim momentima. Jedina sreća u nesreći moje, žrtvovane generacije, jeste u tome što nas kao svedoke ovog puta neće moći da lažu. Nećemo im dozvoliti ponovo da falsifikuju.

Moje tekstove sada cenzurišu zbog toga što ne mogu da se složim sa tim da je patriotizam prećutkivanje greške i zablude i da je rodoljublje po novinama veštački podgrevati imidž idealnih likova vođa iza kojih se, u stvarnosti, često kriju nesposobne i štetne face. Da je u nacionalnom interesu redigovati i prepravljati nepismene izjave tih neobrazovanih i banalnih tipova, kojima je neko dekretom odredio da budu merne jedinice patriotizma..

Dok je besneo rat punom žestinom nije me bilo strah da obilazim rovove. Istinski strah doživela sam u “oslobođenom” Vukovaru. A zatim nedavno u Belom Manastiru, gde me je presreo tip, tačnije grmalj, naoružan i prek, preteći "da će me naučiti pameti", iz samo njemu poznatih razloga. Vratila sam se kući sa mučnim utiskom da bi se takav neko mogao uskoro pojaviti u ovom gradu u liku oslobodioca. Nije mi dozvoljeno da taj strah saopštim javno.

Blago puževima i žabama."

e, dada mi se sviđa.

A živa glava?
Zašto si rekao da nije bila te sreće?

(a kažeš, za peru da pročitam još jednom? I kandidovaće se?
A jebiga, koji im je kurac trebalo da stave čedu na čelo, a?

Ako me nagovoriš darlingica će se radovati .. ona ti je u ldp-u ..)

sad da ti nešto kažem, a opet ćeš mi reći da sam blesava - men se sviđa čanak

al ne bi glasala za njega.


čitala opet peru, dobar je ipak.
(znaš da ja to tvoje kilometarsko nikada ne pročitam pažljivo iz prvog puta. Jebiga. )

dobar, dobar.

Ona dva posta s prethodne strane nisam ni videla (jebiga, kad se zalaufaš pa štancuješ ko na traci. Tvoje mogućnosti postanja prevazilaze moje mogućnosti praćenja )

Sad sam videla.

Uuu, onaj s pekarama mi se baš dopao.
Zato što liči na ono što ja mislim o nepismenim kretenima iz obraza i o tom sranju s pekarama.
(jebga, vsako voli ono što liči na njega)


Odštampaću pa ću dati dedi da čita.



Ajd tamo gore o kastanedi.
Možda posle otvorim temu o mom omiljenom filozofu.

sanja ::e, dada mi se sviđa.

A živa glava?
Zašto si rekao da nije bila te sreće?

(a kažeš, za peru da pročitam još jednom? I kandidovaće se?
A jebiga, koji im je kurac trebalo da stave čedu na čelo, a?

Ako me nagovoriš darlingica će se radovati .. ona ti je u ldp-u ..)

Zato sto su nju ubili.



Pera se verovatno nece kandidovati. On je samo u nekom odboru, ne verujem da bi se aktivno bavio politikom.
Pogotovo kada bi njegova partija dosal na vlast.

Forum politika nije losa ideja.
ali bi bilo dobro ozbiljnije prici toj temi.
O politici se obicno prica sve najruznije, ali i tu ima puno pametnih ljudi koji su ulozili puno truda da i tu problematiku dovedu na nivo nauke.

Zeljko ::

Zato sto su nju ubili.



Pera se verovatno nece kandidovati. On je samo u nekom odboru, ne verujem da bi se aktivno bavio politikom.
Pogotovo kada bi njegova partija dosal na vlast.

pa to i ja kažem.

kako god okreneš nemaš za koga da glasaš.

Zamisli Perina partija dodje na vlast i on dobije neku funkciju. Za cas bi se posvadjao sa mnogima, jer ne bi mogao da podnese tu gomilu preletaca sa kojima bi morao da bude u drustvu. Razjebao bi partijsku monolitnost zacas.

Pogledaj sta je pisao nekoliko dana posle oktobarskih promena:

"Naoružan neprikosnovenim umorom, nesanicom i lakim naslagama depresije u čijim primitivnim tragovima nalazim mešavinu otupelosti i zbunjenosti, osećajući se kao zatvorenik kojeg su nakon 13 godina pustili iz ćelije - teško je da objasnim dominantno kolektivno, a kamoli efemerno lično osećanje pred Srbijom Bez Miloševića (SBM); za samo šest dana, u neviđenom ritmu još neviđenijih promena, sve što je bilo Crno jeste Belo, svi su, odjednom, postali antimiloševićevci, milioni građana su, za 24 časa, promenili dres najdražih boja i hipnotičkom amnezijom izbrisali prošlost koja kao da nije postojala.

Sećam se: kad su mi, prije deset meseci, odmah nakon hrvatskih izbora, prijatelji iz Lijepe Naše pričali o pretrčavanjima, pranju, uskakanju na pobednički vagon, najnovijem prvoboračkom stažu - priznajem da sam mislio da preteruju, vole Hrvati da dramatizuju, nemoguće da su tisuće Tuđmanovih vernika iste večeri zaboravili svog Oca Nacije. Sad, kad sam doživeo da se Miloševića odriču njegovi prijatelji, drugovi, poslušnici, njegovi novinari, kad je opće-zajednička rečenica "Pobedili smo, majstore", sad kad u Srbiji ne možeš da nađeš lice koje će priznati da je glasovalo za Slobodana - sad se izvinjavam Hrvatima; brzina kojom su Srbi obavili salto-mortale i digli ruke od bivšeg Garanta Mira & Bezbednosti prevazišla je sve brzine ovog sveta, o konvertitskom talentu da ne govorim!

Pomenuti Slobodan Milošević, vidno bled i utučen, s nehajno prekrštenim rukama ispred sebe, idealan za hapšenje, pojavio se prošlog petka (6. 10.) pred televizijskim kamerama i rekao da čestita gospodinu Koštunici na pobedi, izjavio da mu je pao kamen sa srca jer sad nema toliko "veliku odgovornost za zemlju" i da će se iz sve snage odmarati i biti u društvu svog unuka Marka Juniora...

To manijakalno kameleonstvo - da se za sedam minuta čovek promeni kao političko biće, od levičara u desničara, od kretena u manijaka - svoje tragove ostavlja u strašnim moralnim stratištima; trebalo je videti kako Novooslobođena Radio Televizija Srbija prima u goste Vojislava Koštunicu, Miloševićevog naslednika; trebalo je videti seksualni entuzijazam voditelja Aleksandra Mandića koji u oduševljenju pred Predsednikom samo što nije kleknuo na kolena i krenuo da oralno zadovolji druga Voju, koji se - kladim se - ne bi protivio; valja posmatrati šta se dešava na toj DOSoviziji/Televiziji, gde svakog jutra, popodneva i večeri DOS-prvaci drže banku, obećavaju kule i gradove, podstičući anarhiju koja se pretvara u lavinu otimačine, upadanja u institucije, osnivanja nekakvih Kriznih štabova i preuzimanja imovine na isti način kao što su "oslobodioci" iz Savezne Skupštine oteli umetničke slike, ukrali statue, orobili Skupštinu tepiha i skupih dragocenosti - sve u ime demokratije koja se valja ulicama.

U danu kad u bolnice ulaze ekipe lekara i proglašavaju da one imaju vlast, kad se po preduzećima osnivaju štrajkački odbori koji na ulicu izbacuju direktore, kad u Ministarstva upadaju ljudi koji se predstavljaju kao Krizni Štab Za Zdravstvo, kad Radio Televizijom Srbije rukovodi štrajkači odbor sindikata "Nezavisnost", kad Politiku uređuju ljudi koji su tu radili godinama, kad više ništa u ovoj zemlji ne funkcioniše, kad policijom rukovodi svako i niko (izjava jednog od čelnika DOS-a), kad se ne zna tko pije, a tko plaća... očekujem da mi na vrata bane Krizni štab za Feral i odluči da za vas, ubuduće, piše Dragoš Kalajić, poznati protivnik režima, vrlo omiljen u desničarsko-nacističkim krugovima hrvatskih idiota.

Revolucija, čak i kad je opravdana, naročito u času kad je Sistem doživeo kolaps i kad je svakom dozvoljeno da bude anarhista koji misli o svom džepu i svojim parama - izaziva, bar u pesimističkim, doduše retkim krugovima, neku vrstu tragične spoznaje da, recimo, Koštunica nema ništa protiv da mu se dive kao Miloševiću, sve ćemo to, drugovi, objasniti narodnom voljom, bagerom ako treba, uskočiće u pomoć Oslobođena Politika i Radikalno Oslobođeni Ekspres, čak i Radio-Beograd, s istim morbidnim glasovima, kaže da je demokratija stigla i da je ništa ne može zaustaviti.

Dok u zemlji ostavke pljušte takvim tempom da ih ne možete registrovati - svi su, ukratko, dali ostavke ili smenjeni Kriznim štabom: Mihalj Kertes (u čijem su kabinetu nađeni arsenali oružja, sedam kilograma heroina i dokumentacija spremna da se spali), Radoman Božović, nekadašnji srpski premijer, do pre 24 časa direktor Genexa (po zlu upamćenog u Hrvatskoj), u čijoj je kancelariji otkriveno mermerno kupatilo s jacuzzi-kadom i bade-mantilima u različitim bojama; Milovan Bojić, genetski kretenoid, potpredsednik Vlade Srbije i ministar zdravlja i predsednik Atletskog saveza Jugoslavije; iz Košarkaškog kluba Partizan dojavili su da su smenili Ivicu Dačića, predsednika beogradskih socijalista, i na mesto predsednika kluba postavili Vladu Divca, koji, inače, igra za Sacramento u NBA-ligi: da ne pitam šta je besmislenije - socijalista ili igrač koji u Americi i kojeg ovde nema; smenjuju se rektori Univerziteta, dekani, direktori, sve je - odjednom - novo, niko ne postavlja pitanje: gde smo, bre, drugovi, bili svih ovih 13 godina, je li moguće da je Slobodan Milošević baš sam vladao i da su baš svi bili protiv njega?

Osećam se kao potpuni idiot koji ne ume da artikuliše sebe; jesam li srećan - jesam, ali delimično; jesam li depresivan - jesam, ali maksimalno; jesam li zadovoljan - nisam, ali koga je briga; jesam li optimista - ne znam šta je to optimizam, odgovaram i sanjam, iskreno, da negde i nekako odem, da baš svako sranje ne moram da registrujem i da baš nad svakim sranjem ne moram da povraćam. Recimo, list Politika: njihovi - još uvek - dopisnici iz Pekinga i Newyorka, koji su nas godinama uveravali o prijateljstvu i zaverama, ugledu Slobodana Miloševića, ljubavi prema jednoj slobodnoj zemlji na Planeti - Miloševićevoj Jugoslaviji, otkrivali sve što im je naređeno iz Beograda, za samo 24 časa postali su "demokrati", po njima je sad Slobodan Milošević - diktator, Amerika nije tako loša kao što se činila, Kina baš nije tako dobra kao što je izgledala, zar, zaista mislite da je mogućno da poverujemo u ovo Today ako već Yesterday nismo verovali, ima li kraja ovom nezapamćenom obrtu, ovoj fantastičnoj mimikriji koja nas udara s leva i s desna, u revolucionarnom ugođaju reprize Događanja Naroda..."

o, upičku materinu.

Pa stvarno je dobar.

Odličan, u stvari.


A da se glasa svakako nema za koga.

Tako da se u principu ništa bitno ne menja.

(šta bi bilo kad bi svi kolektivno izbojkotovali ove izbore, a? recimo da ne izađe 80% glasača? Al jebiga, će da izađu ... će da izađu vadikali ...)

ajme.

ovi naši idioti izabrali pesmu za evroviziju.


Čik pogodi koja je tematika?

jel znaš šta je to čedina zebra?

ne znam

jel sam ti ja na kraju ispričala za čedinu zebru ili ne?

No, nisam 'tela o tome.

Ovi naši izbacuju crnogorce iz zemlje.

Rvatima su malo razbijali ambasadu onomad, kad su priznali kosovo - al maćedoncima i crnogorcima prete da ne žele očima u srbiji da ih vide.

Majkumu.

Što jes-jes, na vlasti je sps


Biće opet neka propast sveta.