Osvrt na jednu knjigu

Stoji na polici, moja prasnjava prijateljica. Zavodi me vec izlizanim bojama korica, nasmejanim magarecim uglovima, jos sjajnim slojem plastike svoje povrsine. Nekad je uzmem u ruke samo da je pomilujem otvaranjem korica i citanjem naslova i imena autora: 'Leva Ruka Tame' Ursule K. Legvin ( 'Left Hand of Darkness', Ursula K. LeGuin)
Prvi put sam procitao ovaj roman jos u osnovnoj skoli. Bubuljicavi klinac, povucen, uvek sa osecajem krivice sto jedini zna neku jebenu jednacinu ili da korektno sastavi i izgovori: ' Oui, que veux- tu que je fasse?' zavlacio se u skolsku biblioteku preko glavnog odmora i cituckao knjige. Biblioteka je te godine uspela da izboksuje neku kintu za dodatne knjige zaslugom ve-de bibliotekara (jedne bradate razviotke, nastavnika jezika, o kome se pricalo da je u vojsci preplivavao pet milja) a kome je skrivena strast, pored pozorista, bila naucna fantastika. Pominjem to jer, eto, 'Leva ruka tame' vazi kao sajans-fiksn .
Tja, osim sto se desava na nekom drugom svetu skoro vecite zime, gde su ljudi nepodeljeni na muskarce i zene, sve ostalo je prica o cudnim nitima prijateljstva i prepoznavanja nekih dalekih a opet bliskih krajnosti. Na neki cudan nacin se moze uporediti sa 'Knjigom o Dzungli', R. Kiplinga: , komponovano je takodje u vidu poglavlja koja se ritmicno smenjuju: radnja, radnja, legenda, radnja, mit, radnja, a dinamikom neke cudne muzike autorice, koja osnovnom melodijom krestavih trubozoicnih instrumenata gradi disharmoniju surovosti datog sveta i ljudi koji ga nastanjuju po pitomijim delovima ove ledenopoljine.
Knjigu iz skolske biblioteke nisam nikad pozajmio: bila je nova i neko vreme je valjda trebala da ukrasava police luksuzom svoje opreme, svezinom preseka slojeva stranica i mirisom stamparske boje koji je jenjavao polako pred pozutelim mirisom stare hartije odavno usoljenih ostalih knjiga.
Citao sam je mic po mic, stranicu-dve, tri, za mali odmor, desetak za veliki, srecno iznenadjen ako bi se desilo da gubimo koji cas, jer onda nisam morao bolno da raskidam usredsredjenost svih cula imaginacije i napustim tisinu drage prostorijice, koja, ne imajucu stolice, nije odbijala prijateljsko naslanjanje na svoje zidove.
U vakuolama ovog citanja prosla je polako i skolska godina. Sledece je godine knjiga bila dostupna, ali je usled avitaminoze vremena, bilo nemoguce vratiti se ponovo na nju: desetine drugih svezaka su se borile za paznju: lektire, drugi romani , preporucena stiva, stari brojevi stripova. Ma, pokusavam da izbegnem da kazem, ali i neki tamo italijanski casopis, sav u ruzicastim bojama, pravi harlekin ljubavi.
Sledeci susret sa njom bice tek nekoliko godina kasnije, kod ujaka, gde cu je procitati ritmicno jos nekoliko puta.
Mnogo je godina od tada. Skole, rat, odlazak nekuda, zivot u tudjini, gradnja mira, makar svog; Mnoge knjige, na raznim jezicima. Eh, i ponovni susret: biblioteka, naravno. Ovaj put je knjiga ruznije dizajnirana, kompjuterski valjda, umesto rucnog preloma, te na jeziku zemlje u kojoj sada zivim.
Procitana, svojom solju svoje ponovno prozivljene topline izazvala zed je u meni da napokon nabavim svoj primerak. Dugotrajni je lov poceo....trajao je deset godina.
Voleo bih da mogu da kazem da je primerak sa moje police u stvari onaj isti iz skolske biblioteke. Zaista, prolazeci Knez Mihajlovom, cesto bih cesljao tovare antikvarnih knjiga spretnih idealista koji su ih prodavali pred Filozofskim Fakultetom. Ama, trazeci bas tu knjigu. 'Ajde, dobro, ne bas tu istu, mozda neku njenu sestru.
Ali, nisam je nasao tamo. I znam da je knjiga koju jesam nasao jedna Sestra a ne Ona. Licno sam je pozajmio od nista ne sluteceg brata od ujaka kada je trenutak razgaljenosti ponovnog susreta i to jos u tudjini, oslabio njegovu paznju te je pokleknuo pred iznenadjenim "Ah, vid' ovu, eee? Daj da je procitam, znas otkad nisam, jebote, ma vraticu ti idukrac"
Jos na njoj pise drugo ime vlasnika.
Meni ne smeta. Povez je od niti prijateljstva.

ja sam našla i kupila jednu antikvarnu levu ruku tame